Dec 282017
Dec 282017
Izgovarano na promocijama Velikih advokatskih odbrana i objavljeno u Braniču, časopisu za pravnu teoriju i praksu Advokatske komore Srbije br. 1-2/2005 (str. 95-98).
Hermes iz Niša
“Velike advokatske odbrane” je knjiga Zlatnih Reči koje potvrđuju Reč Objavljenja “da nema tu ni Grka, ni Jevreja, ni ženskih, ni muških, ni bogatih, ni siromašnih, jer smo svi mi Jedno u Isusu Hristu”; da je vera jača od krvi; da se niko ne spasava sam nego sa drugim; da je lako biti junak, a teško je biti čojak; da s malo hljeba i sa dosta vere, čoek može čoek postanuti; da se treba preobratiti; da nema drugog puta osim puta prema Gore; da svetlo svetli i u tami; da upravo imamo onoliko vere koliko je potrebno da se mrzimo, ali nedovoljno da volimo jedni druge; da tama nije odsustvo svetlosti nego užasavanje od svetlosti; da je suženi čovek primitivan i divalj, a prošireni čovek je uzdignut, osmišljen i oblagorođen svetlošću Duha Svetoga; da je smisao života vredniji od života; da biti izuzetan znači biti prestupnik, a prestupnik uvek se kažnjavao, bičevao, unižavao, prezirao i sklanjao; da je vrlinast čovek uvek bio getsimanski usamljen i napušten i uvek se nalazio u poziciji za koju je mogao reći “ja sam sam, a oni su svi”; da što se više mrzi to se više laže, ko više laže taj manje vidi; da se na ovom prostoru, nažalost, nije dogodila ni renesansa, ni reformacija, niti su se pohađala sjemeništa i da je to porodilo iracionalnost iz koje se uvek išlo stranputicom tamo gde se ide samo putem; da je logos dublji od logike; da su se nosioci Zlatne Reči služili Velikim Petkom i Uskrsom; da su ove Zlatne Reči samo sluge Advokatske Delatnosti u ostvarenju vrhovnog cilja da niko nevin ne bude osuđen; da je ova zlatnarečitost govor “gorućeg grma”; da je Pravna Beseda na Gori izrečena onda kada je rečeno: honeste vivere, alterum non laedare, suum quique tribuere – legis pracaepta sunt, ili, pošteno živeti, drugog ne povrediti i svakome dati ono što mu pripada; da je sud Sud Zakona bliži čoveku nego poretku, bliži društvu nego državi, bliži slobodi nego vlasti; da su Sudije ubile Hrista, Sokrata, Tomasa Mora, Slobodana Jovanovića; da je pravo umetnost dobrog i pravednog, a ne otpasani mač sile; da su Sudije samo Sudije u Sudu Zakona, a u Sudu Potrebe su Sudije Pravni Razbojnici; da u svetskim sudnicama već 2.000 godina ratuje Polje Prava sa Pustinjom Neprava.
Ova knjiga predstavlja jedno aksiološko otkrovenje, jedan glas vrednosti, jedan glas razlikovanja, jedan glas hijerarhije, jedan glas istine, jedan hermesovski napor da se sakupi i izartikuliše građa jednog Apologetskog Zlatnorečja!
Isto tako, ona znači jedan Aksiološki Oganj u kome su sagorele populističke odbrane, kvaziodbrane, privid odbrane, u kome su nestali govori za glasove Danajaca i porodili se govori iz “Gorućeg Grma”. Ove odbrane iz “Gorućeg Grma” isprečile su Sud Zakona protiv Suda Potrebe u zaustavljanju zla bezakonja i uspostavljanju dobra Zakona, u spečavanju nasilja bezakonja i uspostavljanju saglasja Zakona.
Zbog toga, ova knjiga Zlatnih Reči izriče hijerarhiju isto onako kao što Lao Ce izriče Tao, ili, Zaratustra Ašu, ili, kao što Manu i Veda izriču Ritu, ili, kao što Pitagora izriče Večni red brojeva, ili, kao što Platon izriče Aleteju.
Stvarno, ona je evangelios u ovom vremenu teških duhovnih povreda i rana, koja ima snagu hagioterapije ili duhovne medicine, s obzirom da bolesti dolaze iz Kraljevstva Prirode dok ozdravljenje dolazi iz Kraljevstva Duha.
I Lovćenski pesnik se pridružuje ovom mišljenju svojim stihovima za zauvek, pevajući:
“Zloća zavist adsko nasljedije,
to čojka niže skota stavlja,
um ga opet s besmrtnima ravni”.
Zaista, ovo apologetsko zlatnorečje potvrđuje da je čovek određen za Osmi dan stvaranja, a ne rušenja!
Jer, ako je čovek ono biće koje je izmislilo gasne komore, onda je u isto vreme i ono biće koje je uspravno zakoračilo u gasnu komoru sa “Oče naš”, ili, sa jevrejskom predsmrtnom molitvom na usnama.
Zato, ovu knjigu “Velikih advokatskih odbrana” mogao je da stvori samo čovek čija se snaga nalazi u Logosu i čovek sa snažnom voljom za smislom života.
On me podseća na Hermesa, poreklom iz Setove generacije, koji je posle Potopa spasio čovekovo znanje i prvi počeo da ga širi. Od tada je Hermes postao simbol spiritualne esencije kao što je bio Set. Onaj koji je predavao dalje hermesovsko drevno znanje, u njemu se inkarnirao Hermes, postajući Hermes!
Takav slučaj se desio u ovom slučaju, s obzirom da se na ovom državnom prostoru desio, skoro, Potop duhovnih, duševnih, moralnih, čojstvenih i znanstvenih vrednosti.
Ovo naše vreme nepodnošljivo liči na vreme iz Psalma 13, 2, 3, koji glasi:
“Gospod pogleda s Neba na sinove čovečije, da vidi ima li koji razuman i traži li koji Boga. Svi zašli (zastranili). Svi se pokvariše. Nema nikoga ko dobro tvori. Nema nijednoga”.
Čovek ovog vremena nije ni Teodul, ni Hristofor, ni Monahos, nego je jedno prirodno, palo, divlje, mitomansko, ksenofobično, pagansko, politeističko i autistično biće pošto se užasava od svetlosti, promena, rešenja, kretanja unapred, puta, slobode, smisla, spasenja i ovekovečenja!
Stvoritelj ove Knjige, dakle, Oliver Injac podseća me na Ehnatona, u čijoj kući, kao što je zapisano, sve cveta, cveta svako živo biće, cveta svaki stub i skulptura, a u bašti svako zrnce peska cveta. U istoriji sveta Ehnaton je bio onaj čovek, kako piše Brested, koga je dotakao najviši duh i čija je težnja bila da i najmanji delić stvaranja smesti u konačni red večne lepote.
I, Oliver Injac, dotaknut najvišim duhom, pogledao je ove advokatske odbrane s takvog mesta odakle se odjednom sagledava celina, jednim jedinim pogledom, pa je odrazlikovao ono što je izrečeno Odozgo od onoga što je izrečeno Odozdo.
Isto tako, on me podseća na onog ranjenog antičkog vidara Hirona, koji je u sebi ujedinio telesnog, duševnog i duhovnog lekara.
Očigledno, za njega život nije samo ostvarenje, rezultat, uspeh, moć, uživanje, nego ona nerazjašnjiva čistota samosvojne svetlosti koja je iznad svakog smisla i koja u beskrajnosti beskrajno samu sebe želi.
Jednostavno, on kao pripadnik Roda Logosa vertikalno se probija kroz vreme.
Inače, Veliki Inkvizitor je propisao da istinu treba napustiti i da moć imaju oni koji su je prognali sa zemlje.
Srećom, ova knjiga Zlatnih Reči pribavlja važnost istini i uspostavlja načelo hijerarhije u advokatskoj delatnosti, pa sada znamo, ipak, ko su advokatski Brahmani, ko su advokatske Kšatrije, ko su advokatske Vaišlje, ko su advokatske Šudre, ko su advokati Odozgo, ko su advokati Odozdo.
A, bez ovih uspostavljenih advokatskih kasti život postaje besmislen, opustošen, ništavan, jadan, ošigaljovčen, oprostačen, okavežen snagom instikata, jer obesmišljen je život gde je Advokatski Kobasičar vredniji od Advokatskog Šekspira!
Ipak, u postojanstvu sakralnih aksioloških skala čovekovo delo ima oblik večnosti, s obzirom da se ono negde meri kao svetlost ili tama, ili, kao istina ili laž, ili, kao izvor života ili ubistvo, ili, kao večnost ili kao vreme, kako kaže Egipatska knjiga mrtvih, ili, Pert em heru.
Ako je to tako, a jeste, onda je dozvoljeno bilo ovo upoređenje!
Naime, metafizički smisao ljudske delatnosti se promenio i obrnuo tako da čovek više ne služi, nego porobljava!
Međutim, ova Knjiga je služba svetlosti i realizacija duhovnih sila. Realizovane duhovne sile ne pružaju korist individualnom Ja, nego celoj zemlji i celokupnom čovečanstvu.
Olivere Injcu, neka Vam je blagoslovena ova Večna Knjiga o ovim zlatnorečitim ljudima.
ILIJA RADULOVIĆ
advokat
Dec 282017
IRENA MOJOVIĆ Beograd, 28.10.2017. godine 62. Međunarodni Beogradski sajam knjiga
Promocija knjige Oliver B. Injac, VELIKE ADVOKATSKE ODBRANE Izdavač: STAMPAR MAKARIJE, Beograd 2017. godine
Pozdravljam poštovanog, autora , advokata Olivera Injca i kolege koji danas sa mnom promovišu ovu knjigu – advokate Iliju Radulovića, Veljka Delibašića i sve vas prisutne !
Zahvaljujem na pozivu da sudjelujem na ovoj promociji. Imala sam zadovoljstvo da budem i jedan od recenzenata još jedne Oliverove knjige ADVOKATSKA ČITANKA, rijetke i dragocjene knjige u kojoj autor advokat nesebično daje dobre savjete mladim kolegama advokatima, a podsjetnik je i našim starijim kolegama. Kao nekadašnji novosadski i banjalučki advokat, a sadašnji sudija i potpredsjednik Ustavnog suda Republike Srpske, čast mi je da danas učestvujem u promociji ove izuzetno značajne knjige o velikim advokatskim odbranama na ovom skupu prijatelja knjige.
Ova lijepa i korisna knjiga je najobimnija zbirka sudskih govora na srpskom jeziku. Istovremeno, ova knjiga je svojevrsna istorija advokature na našim prostorima. Ona govori o jednoj od najstarijih
pravničkih profesija – advokaturi, odnosno, najviše o kruni advokatske profesije – advokatskim govorima u advokatskim odbranama. Preciznije rečeno, ovdje su sakupljene advokatske odbrane koje je sam autor svojim subjektivnim autorskim pravom označio kao „velike“. Zašto je jedna advokatska odbrana velika – nije samo zato što ju je pripremio i izgovorio jedan advokat ili više advokata koje u njihovo vrijeme smatraju velikim. Autor se u izboru advokatskih odbrana rukovodio, kako kaže, onim odbranama koje su predstavljale sliku vremena u kome su se sudski procesi vodili. Autor se poslužio riječima, ne jednog advokata, nego jednog sudije koji kaže da se: “ snaga jedne presude ne ogleda samo u kažnjavanju krivca već i u oslobađanju nevinog“.
Nekoliko riječi o autoru već ste čuli. Oliver Injac učesnik je mnogih takmičenja iz besjedništva kao nekadašnji takmičar za vrijeme studija na Pravnom fakultetu u Beogradu od 1994. godine i kasnije kao član žirija i ostao je veliki zaljubljenik u besjedništvo. Živi i radi u Nišu, gradu odakle je potekao nekada i Konstantin Veliki, rimski car koji je 324. godine naredio da se gradi Konstantinopolj, Novi Rim, kasniji Carigrad kako se nazivao današnji Istambul, preko koga je Evropa dobila znanja antičkog svijeta, pa i znanje o antičkoj retorici i advokaturi. No, izvorno porijeklo ovog autora je iz Krajine, iz okoline Drvara. Sigurno su i njemu pored pravničkog obrazovanja koje je stekao na Pravnom fakultetu u Beogradu, od starijih generacija prenesena pozitivna svojstva našeg mentaliteta s gledišta besjedništva, rječitost i osjećaj Za lijepo, slikovito i mudro izražavanje. Ovu knjigu treba znati i čitati i zato o knjizi i onom o čemu knjiga govori večeras treba nešto reći.
Pred nama je knjiga koja je prvi put objavljena 2004. godine. U toj knjizi je objavljena 31 advokatska odbrana. Ovo izdanje je obogaćeno sa nekoliko novih advokatskih odbrana. Jedna od njih odnosi se na krivični postupak protiv ministra finansija Republike Srpske, zatim na Dobojsko ubistvo 1966.- branioca dr. Borislava Ignjatovića, odbrana Veljka Delibašića u predmetima savremenog narko Beograda 90. tih i 2000. tih i dr Save Strugara, kao branioca advokata Srđe Popovića u jedinstvenom slučaju „krivičnog djela odbrane klijenta“. U ovoj knjizi su od ranije sakupljeni i objavljeni slavni advokatski govori Mihaila Polita u odbranu Miletića, Dr Hinka Hinkovića, koji brani srpske rodoljube na poznatom „veleizdajničkom procesu“ u Zagrebu 1909. godine, Dragutina Tasića, koji brani svoju rođenu sestru, Veljka Kovačevića , branioca Dilasa, Dr Mihaila Aćimovića, sudar vozova 1956. godine, File Filote, koji oslobađa optuženog koristeći poznato pravilo in dubio pro reo – u sumnji treba presuditi u korist slabije strane (optuženog), Velimira Cvetića, branioca poznatog glumca Pavla Vujisića u saobraćajnom udesu, Radoslava Nedića, koji je zastupao u sporu Pablo Pikaso- Dora Mur), a koji je pred francuskim sudom kao mlad advokat ne znajući kako da u tom času na francuskom postavi svoj zahtjev za naknadu štete, postavio ga na latinskom jeziku koji je ponio sa svoga gimnazijskog školovanja i učenja rimskog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu. Sud je to uvažio. Tu je i govor Veljka Guberine, odbrana optuženog za izvršenje tri ubistva i jedan pokušaj ubistva, zatim, odbrana advokata Vitomira Kneževića, koji je branio profesora Mihaila Durića. Redaju se odbrane advokata Milana Vujina, Jovana Barovića, Ilije Radulovića, Strahinje Kastratovića, Dr Slobodana Beljanskog i drugih.
Da bi čitalac lakše razumio odbrane, autor daje biografske podatke advokata, fotografije, činjenice koje se odnose na slučajeve, podneske, dalju sudbinu predmeta i samog advokata, izvode iz štampe osuđenju. Čini nam se dok čitamo pojedine odbrane da nas to prenosi u vrijeme događaja u kome se pokazuje svo lice i naličje vremena, mane i vrline naroda i usponi i propasti država i vlasti koje su se ovdje smjenjivale kroz istoriju.
Čitajući ovu knjigu možemo zaključiti da su veliki advokati bili veoma obrazovani ljudi. Nisu oni znali samo pravo. Oni su poznavali i filozofiju, psihologiju, retoriku. U njihovim govorima došla je do izražaja misao Aristotela o snazi izgovorene riječi, koji je pisao da je „zadatak besjedništva da osigura pobjedu istine i pravde“.
Tajne advokatske odbrane davno su u nekim elementima otkrivene, isto kao što je mnogo tajni modernog prava otkriveno u rimskom pravu. Tog kulturnog naslijeđa nisu se odrekli ni advokati iz knjige Olivera Injca. Advokatu ostaje trajni zadatak o kome je još Ciceron govorio- tako da u dokazivanju treba da bude suptilan, u zabavljanju umjeren, a u ubjeđivanju žestok. Kada se detaljnije čita ova knjiga, ne možemo da se otmeno utisku da su svi govori protkani mislima o problemima života, Svaki govor je i istorijsko svjedočanstvo o jednom vremenu koje ostaje iza nas, a neki advokati čije su odbrane u ovoj knjizi su bili ili su još naši savremenici.
Advokati su oni koji noći provode u bdijenju da bi pravnu pomoć pružili onima koji ih za nju mole. Pri tome je uvijek tajna koju Svaki mora sam iskusiti, koliko treba vještine koja će mu pribaviti naklonost klijenata i građana i naroda u cjelini, da bi imao i zadržao neophodno uzvišeno dostojanstvo i prijatnu korist. Svaka odbrana u ovoj knjizi je odraz stila advokata. Od advokata, opet, ne traži se samo nešto korisno, nego mnogo više od toga – traži se spasenje. Citajući ovu knjigu možemo zamisliti sa čim su se sve advokati koji se ovdje spominju borili. Nisu to bile samo činjenice i pravni problemi, sudije i tužioci, nego vjerovatno i stranke koje su branili. No, trebalo im je sigurno izboriti se i samima sa sobom. Nije lako izbjeći ljutnju i revolt koji su sigurno u njima izazvani nepravdom vremena u toku procesa. Trebalo je boriti se prikrivajući ta osjećanja, jer kao advokati trebali su pokazati stalozenost i profesionalnost.
Na kraju, demokratija se ne može zamisliti bez retorike, bez advokature, bez slobode govora. Svaki advokat će morati da se sam snalazi i nađe svoj način odbrane, ali u životu nije dovoljno učiti na svojim iskustvima. Da biste bili veliki advokat, morate da vidite kako su drugi radili da savladate ovaj teški zanat. Zato je ova knjiga veoma dobra i korisna za sve one koji se opredijele za advokaturu i obični ljudi mogu naći interesantno štivo za sebe. Svaka ova odbrana je i posebna pozorišna predstava. Zato Vam toplo preporučujem ovu knjigu Olivera injca: „Velike Advokatske odbrane“.
Dec 282017
Autori: Oliver Injac, Miroslav Stanković i Dragan Mitrović
OD PRAVITELJSTVA DO PRAVOZASTUPNIŠTVA I ADVOKATURE
Srbija je, od sultanskih hatišerifa 1830. i 1833.godine, još bila pašaluk Otomanske imperije, ali i „pašaluk” kneza Miloša Obrenovića, koji je učvrstivši vlast i dobivši od Porte nasledno kneževsko dostojanstvo nastavio da vlada kao istočnjački despot.
Prilike u Srbiji toga doba možda je najsažetije opisao Vuk Stefanović Karadžić u svome već mnogo puta citiranom pismu knezu:
„Danas u Srbiji praviteljstva, u pravome smislu ove reči, nema nikakvoga, nego ste celo praviteljstvo vi sami: kad ste vi u Kragujevcu, i praviteljstvo je u Kragujevcu; kad ste vi u Požarevcu, i ono je u Požarevcu; kad ste vi u Topčideru, i ono je u Topčideru; kad ste vi na putu, i ono je na putu; a da vi sutra, sačuvaj bože, umrete (koje jednom mora biti), umrlo bi i praviteljstvo.”
Pismo vlastoljubivom knezu smotreni Vuk je poslao iz daleka, pošto je već bio napustio Srbiju, zaklonivši se na sigurno od Miloševe osvetoljubive ruke. No, i u takvim prilikama, kada su se pismeni ljudi u Srbiji mogli brojati na prste jedne ruke, bilo je u kneževini školovanih pravnika.Svi odreda bili su Srbi, prečani, koji su sreću i karijeru potražili u tek vaspostavljenoj srpskoj državi.
Najzamenitiji među njima bio je svakako sekretar „praviteljstva”, prvi srpski ustavotvorac, prvi srpski novinar, i što šta još – Dimitrije Davidović.
Zvuči gotovo neverovatno da je u istoj godini kada je Knez Miloš pod pritiskom opozicije napustio Srbiju, odrekavši se pretola u korist već teško bolesnog starijeg sina Milana, u Srbiji objavljena prva pravnička knjiga i to ni manje ni više nego „Filozofija prava”. Autor je bio Jovan Filipović, prečanin, koji je čitav svoj vek sve od smrti 1876 godine, proveo u srpskom pravosuđu, a poslednjih godina u Beoradu otvorio i advokatsku kancelariju.
Sterija prvi profesor prava
Godinu dana pre nego što će pod pritiskom ustavobranitelja, a posle donošenja Turskog ustava i osnivanja Državnog saveta abdicirati, knez Miloš je 1838. godine doneo ukaz kojim je dotadašnja Gimnazija u Kragujevcu prerasla u Licej, prvu visoku/višu školu. Licej je počeo da radi 1839. godine, i imao je dva odelenja: opšti i filosofski, a 1840. godine, kada je Licej premešten u Beograd, osnovan je i pravni smer; prvi profesori koji su predavali na pravnom smeru bili su naš čuveni komediograf Jovan Sterija Popović i Ignjat Stanimirović.
Padom kneza Miloša, 1839. i dolaskom ustavobranitelja na vlast Srbija je ipak, iz turskih japundžića stidljivo počinjala da korača ka modernim obrascima državnosti.
Pet godina od objavljivanja Filipovićeve „Filozofije”, 1844.godine mlada Kneževina dobila je svoj Građanski zakonik čiji je autor bio Jovan Hadžić. Zakonik je najdugovečniji pravni akt u pravnoj istoriji Srbije. Vredi podsetiti – njegove odredbe važile su sve do donošenja Zakona o obligacionim odnosima 1978.godine, a odredbe ugovora o poklonu, svojini nad pčelinjim rojem i sticanju svojine kod odrona zemljišta, važe i danas. Desetlećeipo posle civilne kodifikacije Srbija je kodifikovala i krivično pravo – 1860 godine na snagu je stupio i Krivični zakonik.
Kodifikacijom dve najobimnije pravne grane sasvim je bilo logično da se uredi i pitanje delovanja advokature ili javnih pravozastupnika, kako je tadašnja terminologija nazivala advokaturu.
I zaista, 1862. godine vlada Ilije Garašanina donela je Zakon o javnim pravozastupnicima od kada se advokatura i zvanično pojavila u srpskoj legislativi.
Advokatura je po slovu prvog zakona bila pod „kapom” Ministarstva pravde odnosno ministar je na osnovu zakona određivao ko se može upisati u pravozastupnike: pravna pomoć je poverena samo školovanim pravnicima sa položenim pravozastupničkim ispitom “iz postojećih građanskih i krivičnih zakona”.
Istovremeno zakon je predviđao i ko se i pored formalnog pravničkog obrazovanja i položenog pravozastupničkog ispita ne može baviti advokaturom: Pravozastupništvom se nisu mogla baviti oni koji su: “pod stečajem ili pod starateljstvom i lica koja su osuđena zbog kažnjivog bankrotstva, koji su osuđeni ili se nalaze pod isleđenjem zbog običnog (nepolitičkog) zločinstva ili iz koristoljublja učinjenog prestupa ili pokušaja ili zbog prestupa kojim se javni moral vređa”.
Dakle, već prvim Zakonom o pravozastupnicima uveden je u pravni sistem Srbije pojam dostojnosti za bavljenje advokaturom, ali je značajno da se već prvim zakonom izričito pravi distinkcija između običnog zločinstva odnosno nepolitičkog jer politička krivična dela, bar po zakonu, nisu za sobom povlačila i nedostojnost za bavljenje advokaturom.
Ovde bi valjalo napomenuti da je Zakonom o javnim pravozatupnicima bio obuhvaćen i deo teritorije današnje Advokatske komore u Nišu- tadašnji Aleksinački okrug koji je Kneževini bio prisajedinjen hatišerifom iz 1833. godine zajedno sa šest nahija Karađorđeve ustaničke Srbije.
Zakon o javnim pravozastupnicima uz par noveliranja bio je na snazi sve do 1929. godine kada je, deset godina po formiranju Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca, donet novi Zakon o advokaturi. Ovim zakonom u Kraljevini SHS, potonjoj Jugoslaviji, uveden je savremeni komorski sistem. I ovim zakonom ministar pravde je bio nadležan da odredi broj komora, a one su se teritorijalno podudarale sa teritorijama apelacionih sudova i bilo ih je osam: u Beogradu, Zagrebu, LJubljani, Splitu, Novom Sadu, Sarajevu, Skoplju i Podgorici.
Teritorija današnje Advokatske komore u Nišu bila je obuhvaćena Advokatskom komorom u Skoplju te su se advokati Južne i „Stare Srbije”, kako su početkom 20. veka nazivani ovi krajevi, upisivali u imenik ove komore.
Unifikacija Zakonodavstva o advokaturi bila je uslovljena i činjenicom da su posle Prvog svetskog rata i stvaranjem prve državne zajednice južnoslovenskih naroda u novoj državi važili i različiti pravni sistemi. Teritorija Vojvodine već je imala ustanovljen komorski istem. I u Hrvatskoj su na snazi bila rešenja koja su poticala iz legislative Austro-Ugarske dvojne monarhije kojim je bila obuhvaćena i Slovenija a u Bosni i Hercegovini važilo je i šerijatsko pravo.
Jedno od gorućih pitanja tadašnje advokature bilo je i osnivanje penzionog fonda koji je formiran 1934. godine. Penzioni fond imao je veliki značaj za materijalni status i sigurnost advokata a pogotovo onih koji su bili u poodmaklom životnom dobu.
Po završetku Drugog svetskog rata, formiranjem nove države FNRJ i potpunom promenom društvenog sistema advokatura se našla u potpuno novim društvenim oklonostima u kojim je nova vlast nerado gledala na njenu samostalnost i činila sve da je drži „pod svojom kapom”. Zato je 1946.godine donet i novi Zakon o advokaturi.
Ovim zakonom je zadržan komorski sistem, ali je velika ovlašćenja i upliv u rad advokatskih komora imalo reosrno ministarstvo. Ministar je po slovu zakona obavljao nadzor nad radom komora, a mogao je na osnovu diskrecionog prava raspustiti komoru i iz reda advokata imenovati poverenika ukoliko proceni da komora ne radi u skladu sa ciljevima i zadacima advokature.
Osim ovih diskrecionih prava izvršne vlasti advokatura je u tom periodu odnosno pojedini advokati bila na udaru i po osnovu dostojnosti za upis u red advokata. Naime, advokaturom nisu mogli da se bave oni advokati koji su lišeni biračkog prava, osuđeni za nečasna krivična dela kao i oni koji su se bavili nezakonitim i nedozvoljenim intervencijama i na taj način ometali rad državnih organa. Zakon je van Autonomne pokrajine Vojvodine predviđao samo jednu komoru za teritoriju Srbije sa sedištem u Beogradu.
1957. godine donet je novi Zakon o advokaturi, ali on nije doneo velike novine osim što je ovim zakonom predviđeno osnivanje advokatskih komora za svaku republiku i AP Vojvodinu.
Legislativa koja se ticala advokature pratila je društvene promene pa je 1970 godine usvojen novi Opšti zakon o advokaturi, na osnovu koga je 1971. godine usvojen Zakon o advokaturi i drugoj pravnoj pomoći koji je važio za tadašnju SR Srbiju. Najznačajnija novina u ovom zakonskom tekstu jeste mogućnost osnivanja više advokatskih komora na teritoriji Republike, a ne treba zaboraviti da je ovim zakonom advokatura po prvi put u tadašnjoj Jugoslaviji definisana kao samostalna delatnost.
No ovaj zakon nije bio dugog veka jer je 1977. godine ponovo menjana legislativa koja se tiče advokature. Ovim zakonom kriterijum dostojnosti za bavljenje advokaturom zamenjen je kriterijumom “moralno – političke podobnosti.”
Zakonima o advokaturi iz 1998.2002 i 2011.godine, koji su doneti u novim okolnostima nakon secesije i raspada SFRJ, advokatskim komorama su poverena javna ovlašćenja, te su one mogle samostalno da odlučuju o upisu u imenik komore, vođenju disciplinskih postupaka, donošenja tarife…
Izmenama zakona iz 2002. ponovo je u advokaturu vraćen institut dostojnosti za bavljenje advokaturom a u zakon je ušla i odredba kojim je bilo predviđeno vremensko ograničenje za bavljenje advokaturom nekadašnjih nosilaca pravosudnih funkcija, ali je je ta zakonska odredba proglašena neustavnom.
Danas važeći Zakon o advokaturi iz 2011. godine kao najveću novinu uveo je polaganje advokatskog ispita pre upisa u imenik advokatskih komora.
Ovaj sumaran pregled legislative koja se tiče advokature ne zadire previše u društvene okolnosti u kojima su zakoni usvajani jer bi takav pristup po mišljenju autora prevazlazio okvire ovakve monografije.
Nesumnjivo je ipak sledeće : advokatura je delila sudbinu institucija u vremenu u kome je funkcionisala. Ipak i Komori i advokatima može služiti na čast što su – da se poslužimo poetskom terminologijom Gojka Đoga – i u „vunenim vremenima” uspeli da očuvaju samostalnost profesije.
O tome dovoljno svedoči i činjenica da je srpska (a nekada i jugoslovenska) advokatura kontinuirano bila član međunarodnih asocijacija advokata, što nije bio slučaj ostalih socijalističkih zemalja u kojima je advokatura bila uglavnom „državna služba”.
Tranzicioni period od dvehiljaditih takođe je bio buran jer se advokatura našla u potpuno novim društvenim okolnostima. Uspostavljanjem sistem javnih izvršitelja, sistema javnih beležnika, odnosno notarijata i dr.pred advokaturu je postavilo nove izazove.
Koliki su oni bili svedoči i polugodišnji štrajk advokata od septembra 2014. pa do februara 2015.godine, uzrokovan pojedinim rešenjima u Zakonu o javnim beležncima, tokom koga je gotovo potpuno bio blokiran rad sudova.Snaga advokature ogledala se – napravićemo malu digresiju – i prilikom građanskih protesta 1996/1997.kada je advokatski red bio u prvim redovima borbe za priznavanje izbornih rezultata.
I tada, kao i mnogo puta ranije, advokatura je pokazala da u prelomnim trenucima zna i ume da zaštiti dignitet i interese profesije.Takav zadatak postavlja se u budućnosti i pred članove Advokatske komore Niš, koji su uvek bili važan deo srpske advokatske esnafske asocijacije.
Veliki Volter je pisao da bi “voleo da bude advokat, jer je to najlepši poziv na svetu…”