Izgovarano na promocijama Velikih advokatskih odbrana i objavljeno u Braniču, časopisu za pravnu teoriju i praksu Advokatske komore Srbije br. 1-2/2005 (str. 95-98).
Hermes iz Niša
“Velike advokatske odbrane” je knjiga Zlatnih Reči koje potvrđuju Reč Objavljenja “da nema tu ni Grka, ni Jevreja, ni ženskih, ni muških, ni bogatih, ni siromašnih, jer smo svi mi Jedno u Isusu Hristu”; da je vera jača od krvi; da se niko ne spasava sam nego sa drugim; da je lako biti junak, a teško je biti čojak; da s malo hljeba i sa dosta vere, čoek može čoek postanuti; da se treba preobratiti; da nema drugog puta osim puta prema Gore; da svetlo svetli i u tami; da upravo imamo onoliko vere koliko je potrebno da se mrzimo, ali nedovoljno da volimo jedni druge; da tama nije odsustvo svetlosti nego užasavanje od svetlosti; da je suženi čovek primitivan i divalj, a prošireni čovek je uzdignut, osmišljen i oblagorođen svetlošću Duha Svetoga; da je smisao života vredniji od života; da biti izuzetan znači biti prestupnik, a prestupnik uvek se kažnjavao, bičevao, unižavao, prezirao i sklanjao; da je vrlinast čovek uvek bio getsimanski usamljen i napušten i uvek se nalazio u poziciji za koju je mogao reći “ja sam sam, a oni su svi”; da što se više mrzi to se više laže, ko više laže taj manje vidi; da se na ovom prostoru, nažalost, nije dogodila ni renesansa, ni reformacija, niti su se pohađala sjemeništa i da je to porodilo iracionalnost iz koje se uvek išlo stranputicom tamo gde se ide samo putem; da je logos dublji od logike; da su se nosioci Zlatne Reči služili Velikim Petkom i Uskrsom; da su ove Zlatne Reči samo sluge Advokatske Delatnosti u ostvarenju vrhovnog cilja da niko nevin ne bude osuđen; da je ova zlatnarečitost govor “gorućeg grma”; da je Pravna Beseda na Gori izrečena onda kada je rečeno: honeste vivere, alterum non laedare, suum quique tribuere – legis pracaepta sunt, ili, pošteno živeti, drugog ne povrediti i svakome dati ono što mu pripada; da je sud Sud Zakona bliži čoveku nego poretku, bliži društvu nego državi, bliži slobodi nego vlasti; da su Sudije ubile Hrista, Sokrata, Tomasa Mora, Slobodana Jovanovića; da je pravo umetnost dobrog i pravednog, a ne otpasani mač sile; da su Sudije samo Sudije u Sudu Zakona, a u Sudu Potrebe su Sudije Pravni Razbojnici; da u svetskim sudnicama već 2.000 godina ratuje Polje Prava sa Pustinjom Neprava.
Ova knjiga predstavlja jedno aksiološko otkrovenje, jedan glas vrednosti, jedan glas razlikovanja, jedan glas hijerarhije, jedan glas istine, jedan hermesovski napor da se sakupi i izartikuliše građa jednog Apologetskog Zlatnorečja!
Isto tako, ona znači jedan Aksiološki Oganj u kome su sagorele populističke odbrane, kvaziodbrane, privid odbrane, u kome su nestali govori za glasove Danajaca i porodili se govori iz “Gorućeg Grma”. Ove odbrane iz “Gorućeg Grma” isprečile su Sud Zakona protiv Suda Potrebe u zaustavljanju zla bezakonja i uspostavljanju dobra Zakona, u spečavanju nasilja bezakonja i uspostavljanju saglasja Zakona.
Zbog toga, ova knjiga Zlatnih Reči izriče hijerarhiju isto onako kao što Lao Ce izriče Tao, ili, Zaratustra Ašu, ili, kao što Manu i Veda izriču Ritu, ili, kao što Pitagora izriče Večni red brojeva, ili, kao što Platon izriče Aleteju.
Stvarno, ona je evangelios u ovom vremenu teških duhovnih povreda i rana, koja ima snagu hagioterapije ili duhovne medicine, s obzirom da bolesti dolaze iz Kraljevstva Prirode dok ozdravljenje dolazi iz Kraljevstva Duha.
I Lovćenski pesnik se pridružuje ovom mišljenju svojim stihovima za zauvek, pevajući:
“Zloća zavist adsko nasljedije,
to čojka niže skota stavlja,
um ga opet s besmrtnima ravni”.
Zaista, ovo apologetsko zlatnorečje potvrđuje da je čovek određen za Osmi dan stvaranja, a ne rušenja!
Jer, ako je čovek ono biće koje je izmislilo gasne komore, onda je u isto vreme i ono biće koje je uspravno zakoračilo u gasnu komoru sa “Oče naš”, ili, sa jevrejskom predsmrtnom molitvom na usnama.
Zato, ovu knjigu “Velikih advokatskih odbrana” mogao je da stvori samo čovek čija se snaga nalazi u Logosu i čovek sa snažnom voljom za smislom života.
On me podseća na Hermesa, poreklom iz Setove generacije, koji je posle Potopa spasio čovekovo znanje i prvi počeo da ga širi. Od tada je Hermes postao simbol spiritualne esencije kao što je bio Set. Onaj koji je predavao dalje hermesovsko drevno znanje, u njemu se inkarnirao Hermes, postajući Hermes!
Takav slučaj se desio u ovom slučaju, s obzirom da se na ovom državnom prostoru desio, skoro, Potop duhovnih, duševnih, moralnih, čojstvenih i znanstvenih vrednosti.
Ovo naše vreme nepodnošljivo liči na vreme iz Psalma 13, 2, 3, koji glasi:
“Gospod pogleda s Neba na sinove čovečije, da vidi ima li koji razuman i traži li koji Boga. Svi zašli (zastranili). Svi se pokvariše. Nema nikoga ko dobro tvori. Nema nijednoga”.
Čovek ovog vremena nije ni Teodul, ni Hristofor, ni Monahos, nego je jedno prirodno, palo, divlje, mitomansko, ksenofobično, pagansko, politeističko i autistično biće pošto se užasava od svetlosti, promena, rešenja, kretanja unapred, puta, slobode, smisla, spasenja i ovekovečenja!
Stvoritelj ove Knjige, dakle, Oliver Injac podseća me na Ehnatona, u čijoj kući, kao što je zapisano, sve cveta, cveta svako živo biće, cveta svaki stub i skulptura, a u bašti svako zrnce peska cveta. U istoriji sveta Ehnaton je bio onaj čovek, kako piše Brested, koga je dotakao najviši duh i čija je težnja bila da i najmanji delić stvaranja smesti u konačni red večne lepote.
I, Oliver Injac, dotaknut najvišim duhom, pogledao je ove advokatske odbrane s takvog mesta odakle se odjednom sagledava celina, jednim jedinim pogledom, pa je odrazlikovao ono što je izrečeno Odozgo od onoga što je izrečeno Odozdo.
Isto tako, on me podseća na onog ranjenog antičkog vidara Hirona, koji je u sebi ujedinio telesnog, duševnog i duhovnog lekara.
Očigledno, za njega život nije samo ostvarenje, rezultat, uspeh, moć, uživanje, nego ona nerazjašnjiva čistota samosvojne svetlosti koja je iznad svakog smisla i koja u beskrajnosti beskrajno samu sebe želi.
Jednostavno, on kao pripadnik Roda Logosa vertikalno se probija kroz vreme.
Inače, Veliki Inkvizitor je propisao da istinu treba napustiti i da moć imaju oni koji su je prognali sa zemlje.
Srećom, ova knjiga Zlatnih Reči pribavlja važnost istini i uspostavlja načelo hijerarhije u advokatskoj delatnosti, pa sada znamo, ipak, ko su advokatski Brahmani, ko su advokatske Kšatrije, ko su advokatske Vaišlje, ko su advokatske Šudre, ko su advokati Odozgo, ko su advokati Odozdo.
A, bez ovih uspostavljenih advokatskih kasti život postaje besmislen, opustošen, ništavan, jadan, ošigaljovčen, oprostačen, okavežen snagom instikata, jer obesmišljen je život gde je Advokatski Kobasičar vredniji od Advokatskog Šekspira!
Ipak, u postojanstvu sakralnih aksioloških skala čovekovo delo ima oblik večnosti, s obzirom da se ono negde meri kao svetlost ili tama, ili, kao istina ili laž, ili, kao izvor života ili ubistvo, ili, kao večnost ili kao vreme, kako kaže Egipatska knjiga mrtvih, ili, Pert em heru.
Ako je to tako, a jeste, onda je dozvoljeno bilo ovo upoređenje!
Naime, metafizički smisao ljudske delatnosti se promenio i obrnuo tako da čovek više ne služi, nego porobljava!
Međutim, ova Knjiga je služba svetlosti i realizacija duhovnih sila. Realizovane duhovne sile ne pružaju korist individualnom Ja, nego celoj zemlji i celokupnom čovečanstvu.
Olivere Injcu, neka Vam je blagoslovena ova Večna Knjiga o ovim zlatnorečitim ljudima.
ILIJA RADULOVIĆ
advokat